Priča sa bezbroj lica.

Priča o protoku vremena, nesavršenosti i veličini ljubavi, priča o beskrajnoj želji da se dosegne jedna tako svakodnevna potreba čoveka - postojati, voleti i biti voljen.

A ta priča je unutar priče o večnom.

Na najskrivenijem mestu uma čuvamo saznanje o postojanju nečeg što je veće od nas i sveobuhvatno, nadamo se pomoći od neke tajanstvene sile, a proklinjemo je kada smo nemoćni i kada nam se čini da ne postoji ili ne mari za nas.

Kroz odškrinuta vrata u podsvest jedne devojčice vidimo kako je jedan od bogova zbog ljubavi prema nama, ljudima, odrekao svoj večni mir, dužnost i beskraj, ne bi li postao jedan od nas.

Aleksija, glavna junakinja ove priče, rađa se kao poslednja i skoro ugasila iskra nade da božansko može da odživi ispunjen život čoveka, kakav je beskrajno davno poželeo jedan od bogova i uputio se na put koji ga je odveo od njegovih dužnosti, snage i van svetlosti božanske Kamen-planine. Kroz neprekidna gubljenja u svetu, kroz mnogo života koje je pokušao da odživi, svaki put sve više gubeći, sve više zapadajući u tamu.

Poslednji život za koji je skupio snagu odvija se u telu sićušne devojčice i za njega, poslednje niti koji ga deli od potpunog pada, dobija pomoć od svoje braće sa Kamen-planine.

Pomoć mu pružaju, kršeći sve svoje zakone, iz jednog jedinog razloga: vrata portala koja je on čitav beskraj vremena držao bezbednim su njegovim odlaskom ostala nebranjena i zlo lagano i sigurno dobija prevlast u svim dimenzijama, a krajem svog poslednjeg života u telu čoveka njihov brat povratiće sve svoje moći, ali njegova duša više neće biti na strani svetla.

Kroz ovu priču otkrivaju nam se slike koje našem oku mogu biti samo opsena i ništa više, ili svesnost o prožimanju beskraja svetova koji su nam daleko onoliko koliko naš um određuje.