Konkretno, na prostoru kompleksa važi specifična konotacija tima da je izvodiva supstitucija među eksternim varijablama s obzirom na različitu cenu reformi. Dokle god se ekonomske varijable mgou razmenjivati a da to oslovađa dodatni trošak postoji cena krize. Efekat krize za ma koji izbor će postojati. Može se špekulisati i sa tim da li je to uvek fiksni trošak, da ga mere malo ili nikako pomeraju birajući da ga supstituišu u neaktivno bogatstvo, dakle bogatstvo bez aktivnih i monetarnih efekata po privredu; može se tvrditi da egzistira minimalna cena krize koja pri svakoj je supstituciji samo na izgled izbegnuta. Neaktivni faktor vremena, opozitno uveženom poimanju, ima kapitalnu depresijaciju kaoj se reflektuje na neaktuelne kriterijume.

Međutim, sa našeg stanovišta druga stvar je interesantna. A to je što se trošak supstitucije -u- komplekstu može smanjiti -po- konotaciji, tako da je to minimalna objektivna cena zraka neinflacije. Iz napred rečenog zaključujemo:

Dodatni trošak supstitucije jednak je eskontu pomerenog vremena. Vreme razvoja ili stabilizacije, sasvim svejedno se uvećava konkretno za zemlju dok god se ne poštuje konotacija koja je set varijabila minimalnog dopunskog troška supstitucije, odnosno tako da konotacija dopušta z n a č e nj e jednog znaka (varijable) s obzirom na razlčiti efekat u modalitetu politika.