Сам живот је више од оног пред нама, а и скривена је моћ за тргнути се из сна гдје ваља продубити и дисциплину ума за спас од предуга лутања, човјеку провидност иде до Бескраја. Нешто се учинити мора. Сви облици себе муче и нуде шансе ослобођења непојмљиве снаге сред привида свијета што снажно опстоји пред нашим очима. Оку је једног трагалачког хоризонта присуство и трагедије то: Вјечно ићи, а никада стићи! Тако се чини но, уистину и не мора бити.