"Jer čovek u stvari o sebi nema ništa da kaže, nego da se u jednu halucinaciju utopi koja je, čini mi se, bila njegov život. A koja s tim životom nema ništa zajedničko, nego on u nekoj svojoj nadi da mu je život bio ispunjen, misli da ima." U te reči Bore Ćosića staje okvir između čijih granica bi se mogle smestiti sve Adaševićeve priče koja tematizuju široku temu: sudbine ljudi na prostorima srednje Evrope u dvadesetom veku. Pričama je zajednička i pripovedačeva pozicija u storiji. Shodno Ćosićevom citatu, pripovedač započinje priču ali je glavni junak – uvek neko drugi – redovno preuzima, pretvarajući taj lirski obojen život u pravcatu proznu halucinaciju. Ono na šta treba skrenuti pažnju svakako je jezik kojim pripoveda Borivoje Adašević. Taj je jezik blizak lirici, razigran, poput lavine reči koja vas nosi do samog epiloga. (Mića Vujičić)