Premda se mogu čitati i percepirati sasvim odvojeno, tri knjige Mirjane Marinšek Nikolić („Panonski triptih", „Snohvati o letenju" i „Taj mali bioskop u našim glavama") jesu vrsta trilogije, redak primer esejističko-pripovednog triptiha u našoj savremenoj književnoj produkciji. U svakom slučaju, reč je o serijalu proznih fragmenata u kojima se Marinšekova poigrava ustaljenim žanrovskim odrednicama i proznim vrstama, kontinuitetom onoga što zovemo mestom i vremenom radnje, pozicijom naratora i junaka, tematskim jedinstvom i inim elementima klasičnog pripovedanja.Vreme i prostor u Mirjaninim prozama ne poznaju statičnost niti linearnost, hronologiju ni zatvorenost u sebe; oni su otvorena kategorija duha koji luta, misli koja se slobodno seli i ukršta sopstvenu sa tuđim biografijama, idejama i snovima, planovima i postignućima, života koji se u stvarnosti ili imaginaciji dotiče sa životima drugih.Nonšalantna prozna šetnja kroz sopstveni i tuđe živote započinje i završava jednom tajnom na kraju „Panonske trilogije". Ko je Miriam? Junakinja autor-kinog ranog romana, ona sama, ili čitateljke koje su sebe prepoznale u njoj? Ako sam ja ti, a ti ja, ko sam ipak na kraju ja? Ona od juče, ova od danas, ili ona od sutra, ili sve tri skupa? Tajni je, potom, sve više. Kako izgleda potraga za junakinjom ili nekadašnjom sobom, kako komunicirati s današnjim prijateljima, umetnicima, pod teretom sećanja na zajedničku mladost, davne ljubavi i neko drugo vreme. Kako kupiti sat s klatnom u Dubrovačkoj ulici u Zemunu kada ga vlasnik zapravo i ne prodaje već meditira nad pojmom vremena? Obezgraničavanje i relativizacija klasičnih pripovednih formi na primeru prozne trilogije Mirjane Marinšek Nikolić dozvoljava nam da govorimo o novoj formi ili amalgamu više klasičnih. Možda je najelegantnije iz te teorijske priče, koja više zanima književne tumače nego čitaoce, izašao nemački izdavač „Tog malog bioskopa u našim glavama" koji je ovu knjigu svrstao u romane. Jer elementi bildungs romana jesu neosporni, kao i elementi romana-eseja, ili pak romana koji problematizuje prostor i vreme i tretira ih kao svoje važne junake, važnije od prolaznih pojedinaca, tačnije, od onih u čijoj prolaznosti nema relativizma ili čije prolaženje i mêne pojedinac doživljava kao trajanje. Formu, naravno, uvek bira stvaralac. Ali u slučaju forme pomenute trilogije, koja u potpunosti relativizuje granice između doživljenog i ispripovedanog, čini se da je forma odabrala ovu spisateljku – ona je pristala da bude medij kroz koji će biti sačuvane neke apartne slike iz prošlosti i sadašnjosti za neku nepoznatu budućnost.Ljiljana Šop