Knjiga Svi umiru svojevrstan je spisateljski eksperiment: ostvariti sedam potpuno zasebnih i osobenih proznih celina, a da svakoj tema bude smrt. Po ostvarenosti ovog teškog zadatka i postignutoj raznovrsnosti na isti motiv, moglo bi se slobodno reći da je ova knjiga jedinstvena u našoj književnosti.Autor uspeva da u potpuno autonomnim pričama ostvari svoju zamisao, ali tako što u jednoj knjizi koherentno ostvaruje ono što se na jednom mestu i među jednim koricama retko sreće, a to znači, ponuditi čitaocu humorno i komično, na mahove do suza, lascivno, opojnu i snažnu erotiku, zamašnu misaonost, tragikomično i, potpunu tragičnost. Adamovićev bogat i osoben jezik, klesana rečenica, koji se najavljuju još od njegove prve knjige, sada se ostvaruju kao kvalitet sam po sebi. Upravo zbog toga, svaka od sedam priča čeka „svoga čitaoca".