„Bolele su ga oči od bleštave svetlosti, pa je stiskao očne kapke i žmirkao.

Nije trebalo da izlazi na palubu.

Bilo je podne, sunce je u zenitu.

Od svega što je mrzeo, Zorziju je najviše smetao zadah znojavih ljudskih tela pa je zato i izašao iz potpalublja da udahne vazduh.

Gore je bilo vrelo, dole je bilo vrelo, gore je pržilo, dole gušilo.

Ni daška.

Bonaca.

Već tri dana i tri noći vise sa katarki bedna iskrpljena jedra stare Karle, nekada ponosne portugalske karavele latine koju je izrovašilo i izgrizlo vreme. Vreme i crvi. Vreme, crvi, oluje, vrelina i mrazevi i opaka morska so.

Gleda u obalu, mrtvu i modrozelenu. Nepunu milju udaljena, ona se pružala duž tirkiznog plićaka.

Na brodu Karla svi su ga poznavali ali niko nije znao njegovo pravo ime, pa su mu nadevali razne nadimke.

Najčešće su ga zvali Zorzi."