Zuzana Brapcova obrela se usred postkomunističkog i pred treći milenijum naše ere zasićenog srednjoevropskog krajolika i ispisala Godinu bisera, svet i tekst okolo jezgra u kojem ostaje komprimovano pitanje:

Postoji li veći rizik od posezanja za istinom o sebi, a potom i jednačenja s njom?

Komponovano a potom dekomponovano, promišljeno a potom umaklo poretku mislenog, razrešenje je u njenom najznačajnijem romanu hitnuto preko mentalnih spazama upisanih u taj rizik, preko rastakanja osećajnosti i samorazumevanja, preko demonstriranja transgresija užitka i destrukcije, harmonije i emocionalne atonalnosti, nemoći i pokornosti, preko neuralgije društava koja su se ukazala po podizanju Zavese, i kao u slučaju svakog vrednog književnog teksta, ostalo je u međuprostoru u kojem ga čitaoci mogu presresti i dobiti izuzetnost vlastitog odgovora.

Jelena Nidžović