Zbirka se raslojava na dva dela koji su različiti kako po sadržaju tako i po formi. Prvi deo sačinjavaju priče koje pripovedaju ženski glasovi, konstrukcija je donekle konzervativna, a u središtu se nalazi lik ponižene, odvećne žene. Tako kao i u knjizi Družinske parabole (Porodične parabole) u prvom planu imamo lik heteroseksualne žene koja se odlučuje za život sa homoseksualcem, u kome ga naravno pokušava 'izlečiti' (Gejevska mama; Ja, Klavdija). Autor sebe prikriva iza likova žena koje nose naraciju, tako da je ponekad teško odrediti granicu izmedju ironije i saosećanja. Žene su naime zbog svoje još uvek podredjene uloge u društvu, na neki način slične homoseksualnoj skupini i predstavljaju njene saborke u patrijarhalnom svetu; istovremeno, kao majke, one su upravo te koje održavaju tu istu patrijarhalnu porodicu, a preko nje i same patrijarhalne odnose. U drugom delu knjige govore homoseksualci i ona se od prvog razlikuje takodje i po gustoj, zapletenoj strukturi pripovedanja, koji vre od citata, interakcija i imanentnih medju testova ... Uprkos tome, autor je očuvao svoj karakterističan humor koji ponekad prerasta u poprilično britku ironiju. U svakom slučaju to je potez kojim njegova proza zadobija čitaočevu naklonost.
Knjiga obiluje citatima koje bismo doduše takodje mogli interpretirati kao prikaz raslojenih uloga koje je društveno manje prihvaćeni pojedinac prisiljen da udužuje u sebi. Tako je aknasti student iz priče Grad čuda (priča je nazvana po istoimenom Mendozovom romanu), za svog profesora bio 'italijanski andjeo usred dosadnih nakaza flamanske škole', grčki erast, a možda i Lolita ili 'nimfica'. Iz odgovarajuće literature su naravno preuzete takodje i intertekstualne veze. Autor će se na formalnoj ravni poigravati s identitetima u poslednjoj priči Kog pola je strašilo? Naravno, srednjeg, s tim da strašilo oslovljava čitaoca i u muškom i u ženskom rodu. Polna uloga je nešto što je društvo zasidralo u jeziku samom. To je ono što nam autor poručuje.
Jelka Ciglenečki: Spol strašila, Dnevnik, Ljubljana, 3. 6. 2008, sa slovenskog prevela Nataša Jančić