Šta je to čime nas Matovićeva poezija na prvo čitanje pogodi? Atmosfera, upečatljivo dočaravanje atmosfere. Jer ovo je poezija samoće, poezija svijena oko introvertovanog subjekta, usredsređenog na sopstvena čula, utiske i pabirke misli. Hipersenzibilno i samosvesno, subjekt se utiskuje u poznate predmete pouzdanog prostora, dok u njima traga za utehom i smislom. On zrači iz svoje sobe-svesti nasuprot destruktivnoj spoljašnjosti koja, menjajući godišnja doba, snegove i sunčane dane, osvite i sumrake, traga za reakcijom u njemu. No, Matovićeva pesma ipak nije mirna, lišena osećanja i naglašenih estetskih efekata: introspekcija subjekta i statičnost njegovog sveta obrađene su bogatim, razvijenim i raznolikim slikama. Ta je slikovitost veoma uspelo pomirila i poetički udaljena iskustva modernih srpskih pesnika. Njena funkcija preoblikovanja, preosmišljavanja doživljaja svakodnevice, u prvom je planu, posebno sa ciljem da se naglasi osobena percepcija stvarnosti, pa i njenog najbanalnijeg dela.